Buk­sov­ci - Alek­san­dar Ra­du­no­vić Po­paj, Ve­se­lin Ga­jo­vić Ga­jo, Go­ran Vu­jo­vić i Zo­ran Mar­ko­vić Zo­njo, oku­pi­li su svo­jim spe­ci­fič­nim hu­mo­rom broj­ne lju­bi­te­lje ko­me­di­je i sa­ti­re, ko­ji su is­pu­ni­li trg is­pred ka­te­dra­le Sv. Ti­pu­na u Ko­to­ru. Bi­la je to pri­li­ka da pred­sta­ve i svoj naj­no­vi­ji do­ku­men­tar­ni film „Slu­ča­je­vi prav­de“, ko­ji su za­jed­no osmi­sli­li, a bi­će pre­mi­jer­no pri­ka­zan ve­če­ras u 21 sat na Kan­li ku­li u Her­ceg No­vom. Se­dam da­na ka­sni­je, 12. av­gu­sta ima­će pri­li­ke da ga vi­di i pu­bli­ka u Si­ne­ma si­ti­ju mul­ti­plek­su na Sa­ra­jev­skom film­skom fe­sti­va­lu, gdje će bi­ti pri­ka­zan u se­lek­ci­ji „pret­pre­mi­je­re“. Re­gu­lar­na film­ska di­stri­bu­ci­ja, po­ja­snio je Zo­njo, kre­nu­će od ok­to­bra. To je naj­va­žni­ja nji­ho­va „pu­bli­ka­ci­ja“, trag u vre­me­nu o nji­ho­vom hu­mo­ru za­bi­lje­žen na film­skoj tra­ci.
- Mi odav­no sni­ma­mo raz­ne stva­ri, svi za­jed­nič­ki, ta­ko da je film „Slu­ča­je­vi prav­de“ pro­iz­vod „The bo­oks of knji­ge“ – Zo­njo se ba­vio re­ži­jom, ja sce­na­ri­jom - ka­zao je Alek­san­dar Ra­du­no­vić Po­paj,
U ime do­ma­ći­na, Te­a­tra 303 iz Ko­to­ra, Ka­ta­ri­na Igić i Na­đa Pje­tro­vić na­ja­vi­le su ove ta­len­to­va­ne per­for­me­re kao „cr­no­gor­sku hu­mo­ri­stič­ko-mu­zič­ku i te­le­vi­zij­sku or­ga­ni­za­ci­ju sa Ce­ti­nja, ak­tiv­nu od po­čet­ka de­ve­de­stih go­di­na, na­ro­či­to po­pu­lar­nu u Cr­noj Go­ri, ma­da je u po­sljed­nje vri­je­me sve vi­đe­ni­ja u re­gi­o­nu, po­seb­no u Sr­bi­ji i Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni“. U svo­jim pje­sma­ma „buk­sov­ci“ kri­ti­ku­ju sve lo­še stra­ne ljud­skog dru­štva, u ne­kim nu­me­ra­ma je pri­su­tan sar­ka­zam, a ta­ko­đe i ak­ti­vi­zam u vi­du bor­be pro­tiv nar­ko­ma­ni­je. Ne­ma ni­ka­kve taj­ne ni mi­sti­fi­ka­ci­je oko spe­ci­fič­nog „ce­tinj­skog hu­mo­ra“, ka­žu bu­skov­ci.
- Mi­slim da je fo­ra s na­šim hu­mo­rom u hu­mo­ru, jer ni­smo sa­mo u Cr­noj Go­ri po to­me po­zna­ti, ne­go i u re­gi­o­nu. To je ta­ko zbog ne­kih uni­ver­zal­nih stva­ri. Na­rav­no, do­la­zi­mo sa Ce­ti­nja i tu ima lo­kal­nog, ali u su­šti­ni to su op­šte te­me ko­ji­ma se ba­vi­mo, a ko­je mo­gu bi­ti smi­je­šne i za­bav­ne i zni­mlji­ve i ne­ko­me iz Be­o­gra­da, ne­ko­me s Lu­šti­ce, iz Lon­do­na ili iz Mr­ča­je­va­ca. Do­bi­li smo i po­ziv iz Ju­žne Ame­ri­ke, što će bi­ti test za naš hu­mor, ka­ko on dje­lu­je na Ar­gen­tin­ce, Ko­sta­ri­ča­ne, Pe­ru­an­ce i Či­le­an­ce. Mo­žda nam se po­sre­ći da nas po­zo­vu na tur­ne­ju po Ju­žnoj Ame­ri­ci. Vje­ro­vat­no će­mo mo­ra­ti ma­lo da pri­la­go­di­mo naš hu­mor nji­ho­vom pod­ne­blju, oni ima­ju ne­ke čud­ne ži­vo­ti­nje ta­mo, ta­ko ma­gar­ce u na­šim ša­la­ma mo­ra­mo da za­mi­je­ni­mo nji­ho­vim ži­vo­ti­nja­ma, kao što su opo­su­mi - ka­že Zo­njo.
Ce­tinj­ski hu­mor je cr­ni hu­mor i uglav­nom ja­ko do­bar hu­mor, a buk­sov­ci sje­de i pri­ča­ju „kao na po­ka­ja­nje“.
- Za raz­li­ku od dru­gih stend-ap ko­mi­ča­ra, ma­da ne mi­slim da smo mi stend-ap ko­mi­ča­ri, ko­ji ima­ju pri­pre­mlje­ne ša­le i pri­ča­ju ih iz no­ći u noć, na­rav­no uz im­pro­vi­za­ci­ju, mi ni­kad ne­ma­mo ni­ka­kav tek­stu­al­ni pred­lo­žak. Mo­že da bu­de i to­tal­na pro­past, a mo­že da bu­de i smi­jeh. Ovo su pri­če sa „po­ka­ja­nja“, kad se po­ku­pe lju­di, kad se po­sjed­nu oko mr­ca, to su uglav­nom te pri­če - ob­ja­snio je Po­paj. Kao ma­gi­stran­tu Fa­kul­te­ta dram­skih umjet­no­sti nje­go­vi dram­ski tek­sto­vi po­sta­vlje­na su u pred­sta­va­ma „Is­tra­ga“ u CNP-u, u Sa­ra­jev­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu i u Zet­skom do­mu „Lep­tir“...M.D.P.